Sažetak dela Jakoba Lorbera

Poruka ovog proroštva ili otkrivenja jeste nedvosmislena: Poput Starog i Novog zaveta i ono polaže pravo da bude Božja Reč. Svoj sadržaj smatra Novim Jerusalimom, koji se po ovom otkrivenju u ovim (i sličnim) spisima već spustio na Zemlju. Otkriva nam Božansko, Oca u Isusu, kao retko koji drugi spisi, što zapravo čini njegov kamen temeljac. Na svakom koraku podstiče da se čovek preporodi (ponovo rodi), da božanski duh sasvim prožme dušu. Izlaže obuhvatnu mudrost, duboko značenje Biblije, povesne, zemljopisne i prirodno-naučne okolnosti. Razlaže duhovno-prirodno kako u makro- tako i u mikrokosmosu. Opisuje tvarni svemir i duhovni svet, ovostrano i onostrano. Nama se objašnjava postajanje svetova, saznajemo o biću Božjem i biću anđela, o čoveku i njegovom večnom određenju.

Osnova sveta

Po Lorberu ne postoji materija u smislu materijalizma. Sve je snažna volja, i to Božja i duhovna, raščlanjena u najmanje čestice (iskre života). Tako se i atom sastoji iz bezbroj čestica, koje čine živi svemir u malom. Iz ovih čestica – koje nisu ništa drugo do samostalne misli Božje – sastoji se cela vasiona, koju Bog pažljivo dalje razvija.

Biće Božje

Bog je večno beskrajan Duh, sila i osnova svega što jeste. Njegovo najveće svojstvo jeste ljubav, mudrost i moć volje. Njegov Sveti Duh ispunjava vasceli svemir (duša sveta starih veroispovesti). Ovaj beskrajni Duh ima središte moći, iz kojeg, kao iz Sunca, proističu misli i volja da bi se posle velikog kruga usavršavanja vratili. U ovom središtu Bog je osoba, u najsavršenijem obliku, tj. duhovni čovek (Bog stvori čoveka po svom obličju). Iz svoga središta Bog večno deluje. Tako je sve postanje ogroman tok usavršavanja Božjih misli i zbiva se u ogromnim rokovima koja su razdvojena "danima" odmora.

Duhovno postanje

Pre vidljivog postojala su duhovna postanja. Tada je Bog iz sebe oblikovao veličanstvene duhove (arhanđele) koji su bili sposobni da iz sebe oblikuju naredna duhovna bića. Tako je nastalo mnoštvo anđela, čiji je zadatak bio da se nauče ljubavi prema Bogu i bližnjima. Jedan deo ovih bića pod vođstvom glavnog duha – Lučonoše (Lucifera) pao je slobodnom voljom u beskrajnu sujetu i samosvojnu veličanstvenost. Ali po večnom Božjem poretku otpadnicima od Boga presušuju struje života iz Boga i ukrućuju se u bespomoćnu smesu. Na taj način u prostoru je nastala pramaglina.

Postanak tvari

Da li će ova duhovna bića ostati okovana u tamnici svoje kletve ili će biti vraćena i postati savršena u skladu sa svetim Božjim poretkom života? Božja ljubav smilovala se duhovima koji su pali: Uz pomoć vernih anđela Bog je iz pramagline stvorio našu materijalnu vasionu, koja u celini predstavlja (i ima oblik) izgubljenog sina. Na taj način Bog je započeo tok povratka i izbavljenja duhova koji su vezani u materiji.

Povratak

Na svim zvezdama i planetama Bog sve više razlaže ukrućenu materiju, zatim anđeli, sluge Tvorca, odvode luciferske iskre, koje se sve više oslobađaju, u "škole" čišćenja, odnosno u sve više oblike života gde postepeno prolaze svet minerala, biljaka i životinja. Na ovom duhovno-telesnom putu razvoja, duhovi prirode uče da prave i upotrebljavaju svoj omot, tj. telo, sjedinjuju se u organizme. Tako se sve više oslobađaju svoje sebičnosti i obraćaju se nebeskom poretku uzajamnog služenja u ljubavi.

Čovek - odredište ovog razvoja

Čovekova duša, koja se na taj način uzdigla iz luciferske tvari, treba sada – pod uticajem Božje iskre (Božjeg Duha) koju (koga) Bog opet udahnjuje – da se dokaže u životu, odnosno slobodnim izvršavanjem Božjih naloga ljubavi treba da se razvija sve dok postane istinsko dete Božje, da na cilju usavršavanja, konačno, dostigne istinsku slobodu i blaženstvo večnog života.

Biće Isusa Hrista

Kada je svet bio dovoljno zreo da shvati otkrivenje Božje ljubavi – Božanstva kao Oca, Bog je izabrao planetu Zemlju za najveće delo večne ljubavi. Ovde, gde je proterana sama srž Satane, Bog je svoje središte moći uvio u materiju. U Isusu Hristu zakoračio je sam Bog u svet ljudi. On Sam je obukao haljinu materije da bi pale duhove iz zatvora materije izbavio i pročišćene vratio u svoj dom. Isusov duh, sveto Božje središte moći, jeste Otac. Isusova duša (i telo), Njegovo čovečije, jeste od Oca rođeni Sin. Božja moć volje, koja beskonačno deluje, jeste Sveti Duh. Isus: "Ko vidi Mene vidi Oca" i "Ja i Otac jesmo jedno".

Put do duhovnog ponovorođenja

Osnovni put i jedina zakonitost na putu ka savršenstvu i večnom životu u Bogu jeste: Ljubi Boga iznad svega i bližnjeg kao samog sebe. Čista delotvorna ljubav jeste osnova svega što jeste. Ako je u čoveku uz pomoć Božjeg Duha čista nebeska ljubav (milosrđe) postala neograničeni gospodar, onda je čovek otrgnut iz ropstva materije i dostiže duhovno ponovorođenje. S njoj usađenim Duhom Božjim (Božjom iskrom) potpuno sjedinjena, pročišćena duša jeste sposobna da postane istinsko dete Božje, jedno sa svojim nebeskim Ocem i da saučestvuje u izobilju Njegove Božanske moći.

Razvitak u onostranom

Gotovo svi ljudi posle smrti zakorače nespremno u onostrane sfere. Međutim, ljubav Božja im i tamo – premda često na veoma teškim i mučnim stazama – pruža priliku da se razvijaju kako bi konačno svi dospeli do blaženstva. Mnoge duše školuju se i ponovnim utelovljenjem na drugim svemirskim telima, a i na našoj planeti.

Na odredištu blaženstva

Pročišćene duše doživljavaju sve veću i blaženiju stvarnost. Njihova čula, sposobnost i moć proširuju se saobrazno čistoti i jačini njihove ljubavi. Blaženstva, koja se mogu beskonačno povećavati, sastoje se u sve većoj ljubavi prema Bogu i bližnjima, sve dubljem spoznanju Boga i sve korisnijim saučestvovanjem u uzvišenom delu postanja kao otkrivenju svega što živi i jeste.

Posebnost Zemlje

Zemlja, sićušna trunka u vaskolikom svemiru, jeste jedinstven svet i ima određenje da na njoj postaju istinska čeda Božja. Radi bogodetnosti k njoj žude ne samo duše sa veličanstvenih svetova nego i arhanđeli, koji takođe moraju da se ovaplote.