Biografija

Jakob Lorber rođen je u selu Kaniži između Maribora i Šentilja 22. jula 1800. godine kao sin vinogradara, koji je bio i vođa narodnog orkestra. Odgojen u skromnom seoskom okruženju, ali u porodici koja je bila duboko pobožna i posvećena muzici, od malih nogu je svirao harfu, violinu, klavir i orgulje, što mu je kasnije pomoglo da se školuje, najpre u Mariboru, a zatim u Gracu, gde 1829. g. stiče zvanje učitelja. Kako nije mogao da nađe odgovarajuće nameštenje, okrenuo se svojoj ljubavi – muzici. Davao je časove violine, pevanja, komponovao i ponekad svirao na koncertima kao solista ili član orkestra. Zanimao se za astronomiju, a pored Biblije čitao je duhovnu literaturu autora: Svedenborg, Jakob Beme, Jung-Stiling, Justin Kerner, Johan Tenhard i J. Kerning.
U četrdesetoj godini ponuđeno mu je mesto dirigenta u Trstu. Mora da mu je to donelo veliko olakšanje jer njegovo zanimanje mu do tada nije donelo svetovnu sigurnost. Ali nije mu bilo tako suđeno. Rano izjutra na dan 15. marta 1840. godine (u to vreme je imao značajne snove, koje je zapisivao), upravo završivši jutarnju molitvu, jasno je začuo glas u predelu srca: "Ustani, uzmi pero i piši". Poslušao je i prve reči bile su sledeće: "Ko hoće da govori sa Mnom, neka Mi dođe, i Ja ću mu položiti odgovor u njegovo srce; ali samo će čisti, čije je srce puno poniznosti, čuti zvuk Moga glasa."
Nakon ovog događaja Lorber će bez oklevanja odbiti ponuđeno nameštenje i sledeće dvadeset i četiri godine, sve do svoje smrti 1864. godine, posvetiti novom zadatku.
Počeo bi pisati skoro svakodnevno već izjutra pre doručka. Sedeo bi, najčešće s kapom na glavi, za malim stolom, zimi tik uz peć, i mirnog lica, pažljivo slušajući, bez premišljanja i ne popravljajući napisano, vodio bi pero kao da mu neko došaptava, pri tome izgleda slikovito videvši ono što je zapisivao.
Sam Lorber u jednom pismu iz 1858. godine objašnjava jednom prijatelju: "Što se tiče unutarnje reči, kako se ona čuje, sam za sebe samo mogu reći da Gospodnju svetu reč stalno čujem u predelu srca kao krajnje jasnu misao, svetu i čistu, kao izrečene reči. Niko, ma on bio i toliko blizu, ne može čuti bilo kakav glas. Ali za mene ovaj milostivi glas zvuči glasnije od svakog materijalnog zvuka."
Na taj način Lorber je primio 25 vrlo obimnih tomova, od kojih su glavna dela: "Veliko Jevanđelje Jovanovo" (bez sumnje najznačajnije Lorberovo delo, u deset tomova, gde je detaljno, kao stenografski zapis, korak po korak, sa popratnim okolnostima, opisana služba Gospoda Isusa Hrista na Zemlji), zatim "Božje domaćinstvo" (u tri toma duhovno postanje i povest ljudi na Zemlji do potopa, tj. izgubljena knjiga "Jehovine borbe"), "Duhovno Sunce" (opisi onostranog), "Prirodno Sunce" (opis Sunca i planeta našeg sunčevog sistema i života na njima) i "Isusovo detinjstvo", tj. izgubljeno "Jevanđelje Jakovljevo".
Što se tiče Lorberovog izgleda i stasa, baš i ne bi odgovarao predstavi koju bi mogao steći poznavalac njegovih spisa. Bio je krupan čovek, visokog i širokog čela, punih usana i nežnog lica s blagim očima, pa kada bi šetao ulicom, polako, pomalo tromo, valjda niko nije pomišljao da se u njemu krije posrednik tajinskih spisa, koji su već za njegovog života nalazili mnoge pristalice među uglednim ljudima njegovog doba. Ponašao se vrlo skromno, za njegovo vreme čak i previše ponizno, ali ipak, kada bi završio dnevne obaveze, voleo bi da se nađe u društvu uz čašu domaćeg vina, naravno koliko su mu to dozvoljavali skromni prihodi. Stanovao je u skromnoj sobici, ostao neoženjen, a kada se kasnije razboleo, pomagali su ga prijatelji, inače ugledni Gračani, pa i tada je delio sa onima koji su imali manje od njega. Na ogromnu žalost svojih prijatelja napustio je ovaj svet 23. avgusta 1864. godine ne završivši "Veliko Jevanđelje". Otišao je u onaj drugi, kome je već odavno pripadao ostavivši ogromno delo. Na nadgrobnom spomeniku smernog "pisara Božjeg", kako je sam sebe skromno nazivao, piše: "Živeli ili umrli, pripadamo Gospodu" (Rimlj. 14:8).